Kratka anegdotalna priča o prijevozu tekućeg dušika

     Smrznute uzorke stanica čuvali smo u tekućem dušiku na -196 °C još od sedamdesetih kad sam nabavio za Zavod propisanu banku tkiva u obliku velike posude od kojih pedesetak litara. Kako se posuda grije i dušik isparava, nadolijevao sam redovito iz manje posude tekući dušik koji sam u opasnoj misiji svojim osobnim automobilom dovozio svakih desetak dana iz Instituta “R. Bošković”. Događaj datira početkom osamdesetih. Nakon godišnjih odmora trebalo je prevesti više dušika jer se banka stanica nije redovno punila, pa sam odlučio uzeti cijelu polupraznu banku da ne odlazim po dušik 4, 5 puta. Izvadio sam prednji stolac do vozača i tako uz pomoć laboranta Borisa ukrcao veliku posudu (banku) u auto i otišao na kratku relaciju do Ruđera. Pri povratku zaskočila me je iz pokrajnje ulice milicijska patrola. Valjda sam bio sumnjiv zbog prespore vožnje, a razgovor je, uz malo pjesničke slobode, tekao otprilike ovako.
Prišao mi je milicajac, uobičajenog smrknutog lica, s gustim crnim brčinama i nakon što je rukom brzo dodirnuo kapu sa zvijezdom u znak pozdrava rekao je zatežući:
“Druže, saobraćajna, vozačka.” Naravno pružio sam mu obje knjižice. On ih je dugo pregledavao, obilazio auto, straga, sprijeda, a onda upitao.
“Bre, što ti je u toj flaši?” upirući prstom na veliku posudu, tj. našu banku tkiva.
“Ja sam liječnik, profesor na Medicinskom fakultetu. A to je dušik iz Instituta Ruđer Bošković.”
“Dušik? A jel to spada u prevoz opasne materije? Jel to azot? Jel može da uduši čoveka? ”
“Ma ne, on je glavni sastojak zraka. Potpuno bezopasan.” odgovorih.
“Ne razumem, ako tog gasa ima u vazduhu što ga onda voziš u boci.”
“Pa u boci je tekuć.”
“Vazduh u tečnom stanju? Ništa ne razumem.” vrti on nepovjerljivo glavom.
“Jako je ohlađen da hladi stanice.” odgovorih nevoljko, nespreman za duga objašnjenja.
“Nije loše. Leto je vruće. A da li bi mogli s tim hladit i našu milicijsku stanicu?”
“Ma ne, ovdje se smrzavaju stanice tkiva, razumijete. Žive stanice.”
“Pa što bre odma ne kažeš. Razumem. Ćelije, zar ne?”
“Da, da, jel mogu sad ići?” kažem pružajući ruku da mi vrati dokumente.
“A jel mogu ja da vidim što je unutra?”
“Možete, al je unutra mrak i niš se ne vidi.”
“Svejedno, druže otvori!” Izvukao sam veliki čep i iz boce je počela izlaziti para. Zapravo hladni dušik kondenzirao je vlagu iz zraka. Para je tkala laganu, prozirnu koprenu koja je nježno u valovima klizila niz bocu, lelujala po podu automobila i tajanstveno nestajala.
“Pa tu je vrelo, a ne hladno. Mogu da probam rukom?”
“Ma ne! To nikako, gadno bi se opekli!”
“Opekao bi se na hladnom! Je ti to mene zavitlavaš?”
“Ozbiljno vam kažem. Smrznuo bi vam se prst i postao bi krhki ko staklo. Malo ga kvrcnete i ode prst. Pukne ko staklo!” E tu sam doista pretjerao s objašnjavanjem. Pogledao me s nevjericom, strogo i ispitivački.
“Neću da rizikujem, al profesore moj, keve mi, ništa ti ja ne verujem! Čak ni to da si naučnik ili lekar. Šta bre da radim s tobom? … Možda da se konsultujem s drugarom u autu.” Sad je situacija postala ozbiljna, pa se brzo pokušah izvući prijedlogom:
“Pa fakultet je tu blizu. Vozite za mnom pa ćete vidjeti da govorim istinu.” On je samo zavrtio glavom, otišao do “drugara” u autu, nešto raspravljao, upirao prstom u mene i u svoju glavu, a onda se vratio k meni.
“Vozi!” izusti osorno. I ja sam krenuo oprezno prema fakultetu, a oni za mnom. Parkiramo jedan pored drugog. Objasnih da moram otići po našeg tehničara Borisa da mi pomogne odnijeti banku u podrum. Kad se na parkiralištu pojavio Boris u bijeloj kuti i začuđen potvrdio moju priču, milicajac mi je nevoljko, nezadovoljan, kolutajući očima gurnuo dokumente pod nos. Odlazeći do svog auta, bez pozdrava, klimajući glavom mrmljao si je tiho kroz brčine nešto kao:
“Ludog li profesora!”